Tekstovi u nastavku dali su nam inspiraciju za otvaranje teme Povijest auto-moto sporta na području Regije Zapad.
Prikupljene materijale sortirane prema lokacijama odvijanja možete pogledati na linkovima lijevo !
Ukoliko posjedujete saznanja o ovakvim temama, očekujemo vaš kontakt na aspgz.udruga@ri.t-com.hr
Ono što smo primjetili to je da države u okružunju imaju veliki broj web stranica na kojima se obrađuju ove teme, a kod nas ih je nažalost vrlo malo. Ovim putem želimo potaknuti sve koji imaju želje uključiti se u ovaj projekt da to učine.
U nastavku možete vidjetii kako o tome pišu kolege u Srbiji i Bosni Hercegovini. Iskreno se nadamo da će i netko u Hrvatskoj uspjeti obraditi ovakve teme, recimo kružnih utrka u Zagrebu iz sedamdesetih godina prošlog stoljeća, koje su definitivno bile nešto posebno u svijetu auto sporta tog vremena. Lijepo bi bilo imati i više podataka o utrkama u Rijeci i Puli, na Krku... Svakako da negdje u privatnim zbirkama postoji arhiva, a ukoliko je posjedujete nudimo se objaviti je na prigodnom mjestu.
Unaprijed zahvaljujemo na suradnji !
Autor: Arsen Ulčar ( A.U. )
Auto-moto sport - povijest
Prva automobilska utrka Zagreb – Varaždin – Zagreb
Prva automobilska utrka u Hrvatskoj održana je 8. rujna 1912. godine, i to na relaciji Zagreb - Veternica - Lepoglava - Ivanec - Varaždin – Novi Marof - Zelina - Zagreb. Staza je bila duga 177 kilometara, a na njoj se ogledalo osam vozača. Bili su to većinom automobili marke Opel od 18 do 30 KS, zatim, jedan Mercedes od 28 Ks i neki drugi. Simbolični start bio je u Zagrebu u Jurišićevoj ulici, ispred hotela Tri gavrana, a službeni u Črnomercu, gdje su automobili puštani svake tri minute. Put do Varaždina bio je naporan, a naročito dionica kod Vidovca. Kod Jalkovca je primjerice, bio oštećen most i pošto vozači o tome nisu bili obaviješteni, morali su preći preko vode, u čemu su uspjeli svi osim jednoga, koji je tu ostao u kvaru. Nakon ručka u Varaždinu u Janjetu, u 15 sati bio je start druge povratne dionice od Varaždina do Zagreba. Cilj je bio nedaleko Maksimira, a zatim su na svečanosti u hotelu kod Tri gavrana podijeljene nagrade. Bila je to ocjenska vožnja jer se nije uzimala u obzir samo brzina. Najmanji broj kaznenih bodova imao je Vjekoslav Heinzel, koji je proglašen pobjednikom, na auto-mobilu marke Opel od 24 Ks. Jedna od zanimljivosti vezanih uz utrku jest i činjenica da je u to vrijeme predsjednik Hrvatskog automobilističkog kluba bio - grof Bombelles, tadašnji vlasnik dvorca Opeka. (js) Foto: NSK - Vijenac [gallery link="file" columns="3"]
TRKA OKO KALIŠA – najveća auto moto trka Jugoslavije 3.9.1939.g.
16. decembar, 2010.
Verovatno ste čuli za najveću automobilsku i motociklističku trku Jugoslavije, koja je po svemu bila daleko iznad svih , pre i posle održanih. Zvaničan naziv te neverovatne i po svemu grandiozne manifestacije je glasio : PRVE MEDJUNARODNE AUTOMOBILSKE – MOTOCIKLISTIČKE TRKE
Organizatori su bili : AUTO KLUB KRALJEVINE JUGOSLAVIJE i list POLITIKA
Pošto sam prvi televizijski novinar koji je još 1979. godine u INDIREKTU tadašnje Radio televizije Beograd, objavio reportažu o tom sjajnom dogadjaju, O KOJEM SE NIJE SMELO PISATI ( a objasniću zašto ) , ovde ću vam ispričati sve najbitnije, vezano za trku oko Kalemegdana, održanu 3. septembra 1939. godine , dva dana po izbijanju DRUGOG SVETSKOG RATA.
Da biste bolje shvatili ondašnju situaciju podsetiću vas da je u tom periodu egzistirala Kraljevina Jugoslavija, da je 1934. godine u atentatu ubijen kralj Aleksandar a u Nemačkoj sve više jačao Adolf Hitler. Krajem avgusta l939. HITLER i STALJIN su potpisali ugovor o nenapadanju a istog dana je ugovorom CVETKOVIĆ – MAČEK stvorena Banovina Hrvatska. I dok se nad Evropom nadvijao crni oblak fašizma nemačke trupe su 1. septembra 1939. godine ušle u Poljsku i počele krvavi pohod. U Beogradu, a i u celoj Jugoslaviji još niko nije slutio da je počeo najveći rat u istoriji čovečanstva, pa je istog dana, u petak 1. septembra 1939. , na stazi oko stare tvrdjave na Kalemegdanu, održan prvi trening pred veliku medjunarodnu auto i moto trku, a sutradan u subotu i drugi.
Trka je trebalo da se održi povodom rodjendana kralja Petra drugog, ali pošto je rodjendan padao 6. septembra beogradski GRAN PRIX održan je tri dana ranije. Organizatori su bili Kraljevski auto klub i list POLITIKA, glavni promoter trke. Velika medjunarodna trka u Beogradu, na stazi oko Kalemegdana, bila je u suštini jedna od trka Svetskog prvenstva jer su se u završnici celodnevnog programa na stazi pojavila četiri najbolja automobila na svetu i četvorica najboljih vozača sveta, dva AUTO UNIONA i dva MERCEDESA, sa vozačima NUVOLARIJEM, iz Italije, i BRAUHIČEM, LANGOM i MILEROM iz Nemačke.
Organizacija je bila odlična. Staza sačinjena od kocke očišćena je besprekorno a nedelju dana pred trku deo kaldrme je zamenjen. Start i cilj trke nalazili su se pored današnjeg restorana PARK a nadomak tog mesta bile su sagradjene tribine za nekoliko hiljada posetilaca.
Tih dana POLITIKA je pisala : ” Radovi na tribinama na kalemegdanskim obroncima privode se kraju. Nadzorni inženjer g.Djordje Janković izjavio je da će tribine na vreme predati komisiji koja će izvršiti probno opterećenje. Preduzimač g.Somer uglavnom je već završio radove na tribinama. Preduzimaju se samo mere koje treba da potpuno obezbede publiku. Pred sam trening 3o. ovog meseca, na tribine biće izveden bataljon vojnika koji će izvršiti potrebno opterećenje. Manje tribine imaju po 15o sedišta a velike po 6oo. Na tribine za 15o ljudi, biće izvedeno 4oo vojnika tako da opterećenje bude dva i po puta veće nego što je normalno. “
TRKA OKO KALIŠA – najveća auto moto trka Jugoslavije 3.9.1939.g. – drugi deo
16. decembar, 2010.
Želeo bih da vam kažem da sam prvi put za trku oko Kalemegdana, održanu 3. septembra 1939. godine, saznao na dan 16. juna 1979. Baš tada sam mog starog urednika, čuvenog doajena sportskog novinarstva RADIVOJA RAĆU MARKOVIĆA zamolio da mi opiše zbivanja u beogradskom auto sportu pre rata. Znao sam da se nešto dešavalo, znao sam da su tada prednjačili motociklisti ali nisam imao pojma da je na samom početku Drugog svetskog rata održana najveća auto moto trka svih vremena, na području Jugoslavije. Raća je tada zapalio još jednu svoju cigaretu, svoju MORAVU, i počeo priču od koje sam se naježio i ostao bez daha…. na momente pomislio sam da RAĆA greši, da nije baš sve tako…..ali, kada mi je rekao da je baš on prenosio trku za Radio Beograd, i izneo nekoliko karakterističnih detalja bio sam totalno zgranut. Tek kasnije sam shvatio zašto je trka zaboravljena i zašto se o njoj nije pričalo. To je otvoreno objasnio gospodin Darko Ribnikar, direktor POLITIKE, u dokumentarnom filmu Dinka Tucakovića i Brace Petkovića ZABORAVLJENIyGRAN PRI.
Posle završetka rata, u zemlji novo nastalog režima, nije se smelo govoriti o toj manifestaciji, jer su u trci pobedili pripadnici protivničkih zemalja, Nemačke i Italije, jer su dominirali AUTO UNION i MERCEDES koji su bili proizvedeni u Nemačkoj, jer je trka održana povodom rodjendana kralja Petra drugog i jer su na trci u centralnoj loži bili svi pripadnici buržoazije.
Posle razgovora sa RADIVOJEM MARKOVIĆEM sjurio sam se preko puta, u susednu zgradu POLITIKE i u dokumentaciji počeo da ” gutam” tekstove sa ukoričenih stranica ondašnje POLITIKE iz 1939. godine. Ne mogu vam opisati svoje uzbudjenje. Raćina kratka priča o trci nadgradjena je velikim brojem tekstova sa krupnim naslovima i sa najbitnijim detaljima vezanim za veliku trku. Punih mesec dana pripremao sam se za opširnu radio reportažu o tom fantastičnom dogadjaju, dosta toga sam naučio a puno saznao i od deda VOJE IVANIŠEVIĆA, starog motocikliste koji je učestvovao u trci motocikala. Od deda VOJE sam čuo da je od aktera glavne trke jedino još živ MANFRED FON BRAUHIČ…. i zamislite, posle upornog traganja pronašao sam ga u istočnom Berlinu, u kancelariji Olimpijskog komiteta. U zakazano vreme, uz pomoć prevodioca, obavio sam telefonski razgovor na liniji studio IX RADIO BEOGRADA – ISTOČNI BERLIN.
Nažalost zbog nerazumevanja, straha ili ljubomore, tadašnji redaktor emisije VREME SPORTA I RAZONODE, moj vršnjak i kolega Dragan Petrović nije pristao na realizaciju radio reportaže a isto tako i urednik Predrag Knežević. Očito, bilo je tih sedamdesetih godina ne uputno pričati o Kraljevini Jugoslaviji. Bio sam ljut ali i uporan u nameri da se opširno progovori i podseti na veliki sportski dogadjaj, a i da se čuje snimak mog telefonskog razgovora sa MANFREDOM FON BRAUHIČEM. Odjurio sam na drugu stranu hodnika Prvog programa Radio Beograda, u sportsku redakciju, kod reportera i voditelja televizijskog INDIREKTA, čuvenog MARKA MARKOVIĆA i sav tužan ispričao šta se dogodilo. Sećam se kao da je juče bilo…. rekao mi je : “Pa što ne pitaju kad ne znaju……… Djole, napravi mi to za televiziju”. Tako je zaista i bilo, za nekoliko dana INDIREKT je objavio lep prilog o velikoj trci oko Kališa, začinjen pričom deda VOJE IVANIŠEVIĆA i mojim telefonskim razgovorom sa legendarnim nemačkim vozačem MANFREDOM FON BRAUHIČEM , a u realizaciji tog priloga pomogao mi je kolega iz Radio Beograda Slobodan Kovačević.
Od Radivoja Markovića čuo sam i sledeću zanimljivost – Kada su u hotelu MAŽESTIK novinari upitali MNFREDA FON BRAUHIČA u kakvim je odnosima sa svojim stricem, nemačkim nacistom i generalom VALTEROM FON BRAUHIČEM, veliki majstor brzine je odgovorio – ” U SVAKOJ FAMILIJI IMA NEKA BUDALA”.
TRKA OKO KALIŠA – najveća auto moto trka Jugoslavije 3.9.1939.g. – treći deo
17. decembar, 2010.
Staza oko Kelemegdana bila je ista kao i danas, ali kao što sam već napisao podloga je sačinjena od kocke a ukupna dužina iznosila je 2974 metra. Manfred fon Brauhič je jedan krug provezao za 74 sekunde, sa prosečnom brzinom od 134 km. na sat. I Brauhič i Nuvolari vozili su kod kule Nebojše 225 km. na sat
Pomenute brzine deluju nestvarno, zamislite samo, pre čak 7O godina ! AKO SE PAK POGLEDAJU TEHNIĆKI PODACI TIH BOLIDA ONDA STVARI POSTAJU JASNIJE. BILI SU TO TADA NAJJAČI SPORTSKI MODELI TAKOZVANIH OTVORENIH TOČKOVA. ZAPREMINA MOTORA 3000 KUBIKA, 12 CILINDARA, DVOSTEPENI KOMPRESOR. AUTO UNION 5oo KONJA A MERCEDES 485 KONJSKIH SNAGA.
Ta glavna trka ondašnjih formula sa avionskim motorima / Nemačkoj je bilo zabranjeno da ulaže u industriju, pa je pod plaštom auto sporta razvijala avionski motor / održana je na kraju dana a vozilo se 5o krugova. Učestvovali su Italijan TACIO NUVOLARI sa Auto Unionom, i sa bolidom iste marke Nemac Herman Miler, dok su Nemci MANFRED FON BRAUHIČ I HERMAN LANG vozili Mercedese. Peti učesnik bio je naš predstavnik BOŠKO MILENKOVIĆ, u desetak godina starom Bugatiju od 15o konja. Posle sjajne trke u kojoj su bolidi iz Nemačke proklizavali u krivinama i bukvalno, usled ogromne jačine i prevoja na stazi, leteli kroz vazduh, pobedio je “Leteći Italijan” TACIO NUVOLARI, ispred BRAUHIČA i MILERA a četvrti je bio naš BOŠKO MILENKOVIĆ. HERMAN LANG je odustao jer mu je MANFRED FON BRAUHIČ prilikom doskoka kod današnjeg restorana PARK ( nekada hotel SRPSKI KRALJ ), odvaljenom kockom sa podloge, razbio naočare. LANG je odustao a zamenio ga je rezervni takmičar VALTER BOJMER koji je u toku trke izleteo sa staze i udario u drvo kod kule Nebojše. BRAUHIČ je vozio odlično ali se u 16. krugu okrenuo ispred francuske ambasade pa je vodjstvo preuzeo NUVOLARI i pobedio. Leteći Italijan, koga su zvali “el maestro” umro je l953. godine. Bio sam na njegovom grobu u Mantovi. Pobeda u Beogradu bila mu je poslednja pobeda u karijeri, a tada na našem Kališu imao je 47 godina. MANFRED FON BRAUHIČ je od svih učesnika trke u Beogradu živeo najduže, čak 97 godina. Sahranjen je u Nemačkoj, u GRAHENVORTU a na sahrani je bio i moj prijatelj, beogradski dramaturg, poslastičar i direktor Muzeja automobila u Beogradu, u Majke Jevrosime 3o, BRATISLAV BRACA PETKOVIĆ. Snimkom sa sahrane počinje divan dokumentarni film koji je režirao DINKO TUCAKOVIĆ a scenario napisao BRACA PETKOVIĆ. Mogli ste da ga vidite u mojoj emisiji START, ali bi trebalo da bude prikazan na svim televizijama. Naš jedini predstavnik na beogradskoj trci oko Kalemegdana, BOŠKO MILENKOVIĆ sa Bugatijem, bio je veliki rentijer a posle rata ostao je bez ičega. Vozio je trolejbus na liniji l3 u Beogradu, a posle jednog saobraćajnog udesa, obesio se na Dorćolu u stanu deda VOJE IVANIŠEVIĆA.
Za kraj ove priče kazaću vam da su sva četiri bolida sačuvana. Posle rata bili su u posedu Rusa, ali ih je jedan naš čovek sa državljanstvom Amerike, PAVLE POL KARASEK, rodjen u selu Vrba kod Kraljeva, pronašao i restaurirao. Automobil “auto union” TACIJA NUVOLARIJA, nalazi se u Inglštatu u Nemačkoj a MILEROV u Londonu. Bolid “mercedes” kojeg je vozio HERMAN LAG nalazi se u muzeju u Študgartu, a BRAUHIČEV kod jednog kolekcionara u Americi.
Ima još puno, puno, zanimljivih podataka vezanih za najveću automobilsku i motociklističku trku ikad održanu na tlu nekadašnje Jugoslavije i Srbije. Ako nastavite čitanje sa sajta MOJSVETBRZINE.RS imaćete prilike da saznate još više, za kraj ću ostaviti podatak da se te nedelje 3. septembra l939. godine na trci okupilo STO HILJADA gledalaca, 80.ooo sa plaćenim ulaznicama a Beograd je tada imao 3oo hiljada stanovnika, preko Terazija se kratao tramvaj , ulica Miloša Velikog je bila pokrivena kamenim kockama a gradom su brujali stari FORDOVI.
AUTO UTRKE U BEOGRADU
Preuzeto sa http://www.mozzartsport.com/feljton/istorija-sporta/15/auto-moto-sport/
Tekst je prenesen u autentičnom obliku !
Miris benzina kod skoro svakog budi neki poseban, gotovo neobjašnjiv osećaj. Šta je to što ljude vuče ka „vatrenim kočijama“ definitivno nije tema za ovaj feljton, ali je svakako fenomen za izučavanje. Nas, međutim, interesuje kako je kroz istoriju kompetitivni ljudski duh stvorio auto-moto sport.
Ta aktivnost, naravno, vuče korene još iz najranije ljudske istorije i trka na konjima, kamilama, magarcima, slonovima i na svemu što je moglo da se jaše. Sve je, najverovatnije, počelo klasičnim odmeravanjem tipa „čije je kljuse brže“, da bi se tokom vekova pretvorilo u pravu pomamu koja i dalje drži svet u šaci.
Sve poznate kulture organizovale su trke konja, kao i trke dvokolica, što smo mogli da vidimo u ekranizacijama istorijskih događaja, na čelu s legendarnim Ben Hurom. U dvokolice su, pored konja, neretko bile upregnute praktično sve moguće životinje, čak i ptice, lavovi, majmuni... Prvi materijalni dokaz je slika dvokolica na vazama iz doba Mikene, s kraja bronzanog doba antičke Grčke, 1.100 godina p.n.e.
Veruje se da su upravo trke dvokolica dovele do organizovanja prvih antičkih Olimpijskih igara, mada nije poznato da li su bile uključene u program od samog početka. Dokazano je sa sigurnošću da su se našle na OI od 680. p.n.e., a postojale su dve discipline, sa dva ili četiri konja. Trke su se održavale na hipodromima, velikim kružnim izduženim trkalištima. Jedan od najvećih se i dalje nalazi ispod Sremske Mitrovice, gde je krasio nekadašnji carski Sirmijum. Trke dvokolica su se održavale i u vreme kada je stari Rim vladao antičkim svetom, ali je tokom Srednjeg veka došlo do zastoja, kao i kod gotovo svih starih sportova.
Tek pronalaskom motora s unutrašnjim sagorevanjem, sredinom 19. veka počinje, može se reći, prava istorija auto-moto sporta. Benzin je počeo da preuzima primat nad atovima: prve trke automobila organizovane su 28. aprila 1887. godine u Bulonjskoj šumi u Francuskoj. Pobedu je odneo Žorž Buton, koji se jedini pojavio na startu, pošto su ostali prijavljeni učesnici imali velikih problema s vozilima.
Na početku su Francuzi bili apsolutno ispred ostalih nacija, tako da su oni prvi organizovali i trku izdržljivosti četvorotočkaša. Cilj tih trka bio je poboljšanje performansi tadašnjih vozila, koja su bila veoma nepouzdana, a veliki broj navijača je ubrzo pokazao da su organizatori tačno znali šta rade. Taj tip trka decenijama je držao primat, a podsetnik na to zlatno doba je i legendarna trka „24 časa Le Mana“.
Auto-moto sport je tada još bio sport mladih, ambicioznih bogataša i inženjera. Ostatak naroda s nevericom je gledao te ludake kako jurcaju na vozilima koja su više ličila na sadašnja kolica u megamarketima, nego na automobile.
Trke izdržljivosti rođene su 1894. godine, kada je organizovano takmičenje od Pariza do Ruana. Na startu trase duge 50 kilometara našlo se 69 vozila. Prvi je u Ruan, posle šest sati i 48 minuta, uz prosečnu brzinu od 19 km/h, stigao grof Žil Alber de Dion.
Zanimljivo je da su auto-trke bile demonstracioni sport 1900. godine u Parizu, na drugim modernim Olimpijskim igrama, međutim, nikada nisu uspele da uđu u zvanični program. Prva trkačka staza na svetu napravljena je 1903. u SAD-u. Zvala se „Milja Milvokija“, a bila je duga 1,6 km, to jest jednu milju.
I pored velike popularnosti, trke automobila postale su zaista profesionalne tek tokom tridesetih godina prošlog veka, kada su se na velikoj sceni pojavili giganti: Autounion (sadašnji Audi), Mercedes, Alfa Romeo, Bugati… Glavni razlog snažnom usponu auto-industrije, a samim tim i auto-sporta, krije se u Prvom svetskom ratu. Naime, po završetku Velikog rata stotine vrhunskih inženjera, zaposlenih u fabrikama oružja (pre svega aviona), ostalo je na ulici, ali su mnogi od njih našli uhlebljenje kod proizvođača automobila, prenevši svoja iskustva na razvoj četvorotočkaša. Od tada pa do danas auto-moto sport se neprestano razvija, tako da sada postoje trke gotovo svih mogućih vrsta vozila.
Uporedo su se rađale i trke motora. U početku su zapravo bile takmičenje između ljudi koji su svoje bicikle pretvarali u atove na dva točka. Kako je vreme prolazilo, tako su motori polako osvajali svet, dok su proizvođači nastavili da se trkaju, ali ne kao pojedinci, već kao ekipe.
Prva poznata trka motora održana je krajem 1897. u engleskom Sariju, a pobedu na trasi od jedne milje odneo je Čarls Džerot, prošavši kroz cilj u vremenu od dva minuta i osam sekundi.
Velika nagrada Beograda 1939.
Svakako najsvetliji trenutak u istoriji srpskog auto-moto sporta je Velika nagrada Beograda (na slici start trke), poslednja trka koja je vožena pre početka Drugog svetskog rata. Istog dana kada su se vozile kvalifikacije, Nemačka je napala Poljsku, a na sam dan trke, 3. septembra 1939. godine, Engleska i Francuska objavile su rat Hitleru.
Trasa dužine 2,974 km išla je oko Kalemegdana, ulicama Tadeuša Košćuška, pored Zoološkog vrta do Dušanove, zatim pored fabrike Beko, Nebojšine kule i Karađorđeve ulice, pa preko ambasade Francuske do starta.
Trci je prisustvovalo oko 75.000 gledalaca, a pobedu je odneo Italijan Tacio Nuvolari za volanom bolida „AG Auto Union D 3.0 V12“. Jedini domaći takmičar, bonvivan Boško Milenković, prošao je kroz cilj kao četvrti. Nesretni Milenković, inače bogati naslednik, posle rata je ostao bez celokupnog imetka, zbog čega je radio kao vozač trolejbusa. Razočaran, 1955. godine izvršio je samoubistvo.
Slavko Đorđević
Donja slika: Tazio Nouvolari pobjeđuje na GP Beograda 1939. u Auto Unionu. Zadnja utrka prije 2.rata tadašnje F1. Slika je legendarna sa tim skokom kod Kalemegdana.. Trku je vozio i stari Podravski znan kao "Leteća guzica". Podravski je bio visok 1m + panin. E,e,e,e, upravo taj Podravski koji je poslje živio u Rijeci....
Gore: Alfa Romeo na utrci Grand Prix Beograd 1939.
Manfred von Brauchitsch (1905-2003), jedan od značajnih učesnika GP Beograda 1939. godine. Evo kako je on 1953. u svojoj knjizi Kampf um Meter und Sekunden, video ovu kontroverznu, istorijsku trku, koje su komunističke vlasti Jugoslavije decenijama sklanjale od javnosti...
Poslednji Grand Prix u Beogradu
"Sezona 1939. se završila trkom Velika nagrada Beograda. Kad sam prijatnog letnjeg dana vozio prema Aerodromu München, nisam ni slutio da će to biti moj poslednji Grand Prix. Caracciola je bio bolestan i nije mogao da startuje. Lang i ja smo morali sami da zastupamo Mercedes. Brendel je dopunjavao našu ekipu kao mladi vozač. U Beogradu me je sačekao organizator trke. Posle kratke kafe pauze odvezli smo se da pregledamo stazu. Ono što sam tom prilikom video delovalo je obeshrabrujuće. To je bila jedna kratka staza od kaldrme, na njoj su se nalazile tramvajske šine koje su je činile jos neravnijom. Bilo je tu i opasnih, nepreglednih krivina kao i drvored koji se delimično nalazio na samoj ivice staze. “Devedeset krugova, moj gospodine” sa osmehom je objasnio Neubauer. “Vaša trka – skoro kao Monte Carlo!” Sledeća dva sata sam detaljno ispitavao stazu, na posebno opasnim mestima sam izlazio iz auta i sa svih strana posmatrao.
Oko 15 časova je počeo oficijelni trening. Nuvolari i Müller na Auto-Unionu, pored različitih Alfi i Maseratija, bili su moji glavni protivnici. Naravno, i moj kolega iz tima Lang, koji je sigurno goreo od želje da poslednju trku sezone završi kao pobednik. “Neću to lako da dopustim”, mislio sam, jer mi ova luda staza odgovara.” Vec na prvom treningu je cela staza bila zaposednuta mnogobrojnom publikom.Naročito su tribine na startu i cilju vrvele od oduševljene publike koja je želela da konačno vidi naše trkačke automobile, o kojima su već toliko toga čuli. Bilo je to pravo narodno veselje.
Za nas vozače, bila je situacija ozbiljna. Neravnine na stazi su nas primoravale da izvodimo opasne skokove. Baš pred tribinama je bila jedna veća ”skakonica” sa koje je svaki auto mogao do šest metara da leti i to pri brzini od 180 km/h! Odmah iza se nalazila brza krivina, a levo i desno trotoar. Posle skoka,vozač je punom silom nazad u sediste doskočio, a auto nije ravno padao, tako da smo imali pune ruke posla da auto munjevito ispravimo. Posle treninga, na kome sam sam imao najbolje vreme, bio sam junak dana. Posle podne sam ponovo imao uspeha, iako su se Lang i Nuvolari mom najboljem rezultatu približili.
Pri našoj večernjoj šetnji smo primetili opštu nervozu, koja se prosto osećala u vazduhu. Oblaci na političkom nebu su bili jos tamniji. Provokacije Hitlera i Musolinija su u svim državama izazivale povećanu nesigurnost. Čak se govorilo o mogucnosti da izbije rat. Za nas trkače, su to bile stvari na ivici interesovanja. Postojao samo sportski deo u novinama, dok za ostalo “nismo imali vremena”! Iz godine u godinu smo putovali Evropom, svuda su nas srdačno dočekali i znali smo da narod ne želi rat, čak ni narod Nemačke.
Na kraju naporne sezone, su naše misli bile usmerene samo i jedino ka poslednjoj trci. Moj zadatak je bio da vozim, i to dobro i brzo, a za to je trebalo da budem odmoran i neopterećen. Osim toga, verovao sam da nijedan političar ne želi da započne nova masovna ubistva. U subotu, prvog septembara 1939. godine ujutro oko 10 sati, sišao sam kao uobičajeno, da doručkujem na terasi hotela. U blizini se nalazila prodavnica radio aparata, iz koje se iznenada učinilo da se čuju zvuci truba, koje su u to vreme najavljivale specijalne emisije. Sa malo pažnje smo oslušnuli, ali su nas već prve rečenice navele na punu pažnju.
Nemačka vojska je u ranim jutarnjim satima napala Poljsku! Zbunjeno smo se pogledali. Taj udarac uopšte nismo očekivali. Nehotično pomislih da do trke neće ni doći. Brzo sam odlučio i iz sobe sam telefonirao u turistički biro gde sam rezervisao mesto u avionu koji za sat i po leti prema Beču…"
Na fotografiji: Lang i Brauhič
"Na brzinu sam spakovao kofer, platio hotelski račun i taksijem se odvezao do aerodroma. Usled opšte gužve niko me nije ni primetio. Niotkoga se nisam oprostio, baš neuobičajeno, ali po mom mišljenju i jedino ispravno u nastaloj situaciji. Srećan sam uzdahnuo kad sam seo na moje sedište u avionu. Desetak minuta smo sedeli u avionu, motori su radili, ali nikako da poletimo. Polako mi je postajalo nelagodno pri pomisli koje posledice će imati naš tim zbog mog nepromišljenog i ubrzanog odlaska.
Tada je stigao Neubauer, žurno je išao preko piste, za njime još dva pratioca, koje je on “za svaki slučaj” poveo. Stepenice su naslonili na avion, otvorili vrata. Vođa trke se pojavio, crven u licu dojurio do mog sedišta. “Ah, kad bih bio miš i da mogu da postanem nevidljiv” - pomislio sam. Mirno sam ostao na sedištu i posmatrao ga mojim iznenađenim dečijim očima, kao nekog nepoznatog koji traži slobodno sedište. “Manfred”, pozvao me tihim glasom, pri tome se nagnuo prema meni. ”Manfred, jeste li poludeli? Vi ne možete tek tako da odete, imaćemo velike probleme. Vi obavezno morate da vozite! Odmah siđite iz aviona!”
U međuvremenu su već istovarili moj kofer, a Neubauer je uzeo moj ručni prtljag iznad mog sedišta. Imali su pravo, nisam smeo da ostavim tim na cedilu! Moraću da vozim, nije mi ništa drugo preostalo. Napustio sam avion. Posramljen, vratio sam se sa svojim pratiocima u hotel, u moju sobu. Kao vatra se pronela vest o tom događaju. Na treningu posle podne su me posebno srdačno pozdravili, i vođstvu trke je bilo drago da sam ponovo prisutan.
Na trci sam već od starta preuzeo vođstvo, a neposredno iza mene je bio Lang, koji je posle 15 krugova morao da odustane zbog kvara na motoru. Posle njegovog odustajanja morao sam žestok tempo da držim da bih se odbranio od mog glavnog konkurenta Nuvolarija. U 75. krugu sam bio dobro u vođstvu, dok nisam u jednoj krivini izleteo i oko svoje ose se jedan-dva puta okrenuo. Pri tome, na sreću nigde auto nisam udario. Motor se ugasio i ja sam morao automobil nizbrdo, suprotno od pravca trke da odkotrljam, da bih motor ponovo startovao. Taman sam motor upalio i usmerio auto u pravcu trke, kada je Nuvolari kao senka iza krivine naišao i samo zahvaljujući njegovoj vozačkoj sposobnosti uspeo da izbegne udarac u moj automobili. Još dva- tri vozača sam morao da propustim dok nisam uspeo da dostignem tempo trke. U međuvremnu sam dosta zaostao za vodećima u trci, ali se nisam predavao. Sa rekordnim krugovima sam sa četvrtog uspeo da se vratim na treće mesto.
Pre jedne krivine, pokušao sam da obiđem Brendela u Mercedesu, koga sam već za ceo krug obišao. Nije me odmah propustio, hteo je jednu oštru krivinu da izveze. Nije mu uspelo. Izgubio je kontrolu, proklizao je i popreko proleteo između dva drveta. Ja sam morao, samo nekoliko metara iza njega, naglo da kočim da ne uletim u njegov auto. Taj događaj me je koštao pobede, jer u malo preostalih krugova nisam mogao da stignem Nuvolarija. Tako se ta “ratna trka” završila sa dvostruko gorkim ukusom. Kada sam iz automobila izašao skinuo kapu, naočare i otresao rukavice, imao sam tom prilikom osećaj da to činim poslednji put.
Zaista, bilo je za dugi niz narednih godina poslednji put! Vratili smo se nazad u domovinu, u kojoj su mostovi koji spajaju narode bili već srušeni, a koje smo i mi našim sportskim nastupima u puno zemalja izgrađivali."
Preveo: Dragan Milosavljević Foto: Kampf um Meter und Sekunden - Mv Brauchitsch Pripremio: Nenad Nikolić
Historija bh. vozača formule /3/: DEVETO MJESTO U SILVERSTONE-u
Preuzeto sa http://blob.blogger.ba/arhiva/2007/06/06
(foto: Šampionat Jugoslavije Formula Super Vau)
Sead Alihodžić je u svijet automobilizma ušao sa fićom 1964. godine kojeg je posudio od svog starijeg brata. Prvi svoj zvanični nastup zabilježio je 1968 godine na reliju Sutjeska. Dva puta je pobjeđivao na brzinskom šampionatu Jugoslavije (1972. i 1975.). Pobjeđivao je u klasi 1300 kubika, a u u klasi turističkih automobila postigao je prosječnu brzinu od 165,4 km/h. Od 1970. do 1977. pobjeđivao je na mnogim takmičenjima širom bivše Jugoslavije (Zagrebu, Kraljevu, Kragujevcu, Slavonskoj požegi, Aranđelovcu ...), a 1975. godine izabran je i za najboljeg vozača Jugoslavije.
Seadov March 742 sa BMW motorom i pod brendovima ‘Tvornice Automobila Sarajevo i Optima’ od 1976- 1978. godine učestvovao je na mnogim evropskim takmičenjima. Njegovo ime se nalazi u registru vozača Formule 2, a takmičio se i na European Formula Super Vau Championship u Hockenheim-u gdje je jednu od utrka završio kao 21.
Sead je bio jedan od heroja koji su učestvovali u šampionatu Jugoslavije (1977-1981)na trkama „formule super vau“. Njegovi rivali su biliGoran Štrok, Jovica Paliković, Veco Holjevac, Mladen Gluhak, Pavle Komnenović, Đani Šverko i drugi. Tzv. Formula Fau (Vau) bili su jedini pravi trkački jednosjedi koji su šest godina voženi u našim krajevima, a zbog zbog opasnih staza i brzine tih laganih vozila ove trke su mnogi smatrali opasnijim i od Formule 1.
Uz sve ovo, danas zvuči nestvarno podatak da je u prvoj utrci našeg Bosanca u Silverstone-u za najboljeg vozača Formule 3, samo nekoliko dana prije nesreće u nedjelju 4. marta 1978. godine, Sead Alihodžić osvojio 9. mesto i prva svoja dva boda . Prvih 10 je osvajalo bodove po sistemu 22, 15, 12, 10, 8, 6, 4, 3, 2, 1. Nelson Piquet je bio peti sa 8 bodova. Navodno su te godine Alihodžić i Piquet trebali zajedno raditi i testove za Brabhamov F1 tim, kojem je te godine pristupio i Niki Lauda. Kao potvrda ovoj priči svjedoče dvije zlatne medalje koje je fabrika Alfa Romeo, čije je motore te godine koristio Brabhamov tim, dodijelila Seadu Alihodžiću kao svom istaknutom vozaču
Bilo kako bilo, na stazi u Silverstonu, prvi put u historiji automobilizma pojavio za volanom Formule 3 jedan Bosanac, momak iz Sarajeva ‘koji je poslije Formule super-fau hrabro sjeo za upravljač Formule 3 sa snagom od 170 konja koja je sa svojih 400 kg bila lakša od fiće i koja je za 4 sekunde postizala brzinu od 100 km/h.’.
Tako je tog dana – 4. marta 1978. godine - Sead Alihodžić ufurao u historiju kao prvi Bosanac koji je osvojio -prva i do sada jedina -dva boda u takmičenju za najboljeg vozača Formule 3.
Caze i Fadil
Preuzeto sa http://vlasenickilikovi.blogger.ba/arhiva/2010/04
Vlasenicki LIKOVI
Prvenstvo Jugoslavije u Automobilizmu.
VLASENICKI AUTOMOBILISTI
Vlasenica je jedan mali gradic u Bosni , ali ima veliko sporsko srce.Sesdesetih godina naj popularni Vlasenicki sport je bio RUKOMET.Iz koje je izrastao vrhunski profesionalac Esad Kurtagic.Sedamdesetih godina posebno moram da napomenem zensku KOSARKASKU ekipu koja je razigravala za 1. Saveznu ligu Jugoslavije.Uslov za saveznu ligu je bio da ekipa mora imati dvoranu za takmicenje.Posto Vlasenica tada nije imala dvorane morala je ostati u nizem rangu takmicenja.Iz Vlasenicke ekipe kosarkasica izraslo je mnogo pvoklasnih takmicarki koje su nastavile da igraju za velike klubove kao sto je Bosna Sarajevo, Sloboda DITA i drugi klubovi .Napominjem da i drugi sportovi su bili zastupljeni i atraktivni u Vlasenici kao sto su; muska kosarka, fudbal, sahisti i drugi.Automobilizam je poceo da zivi krajem osamdesetih godina. Naj vecu zahvalnost za pocetke organizovanja auto TRKA u Vlasenici moramo uputiti Omeru Hasanafendicu- DANGA. Ovog puta ce mo pomenuti dvojicu Vlasenickih sportista AUTOMOBILISTA a koji sigurno zasluzuju da njihovi uspjesi i rezultati ne padnu u zaborav.
Cazim Hasanafendic - klasa 1 do 850 kubika
Fadil Ramic – za koje nemam podatke u kojoj klasi (molim raju koja se sjeca podataka da ih ubace) Ili posalju na Emal adresu video.vlasenica@hotmail.com
VLASENIČKI POBJEDNICI
1989.
U prvoj Brdskoj auto trci 1989 godine, koja je vožena na stazi Vlasenica-Han Pogled u dužini 10 kilometara i 100 metara pobjednici po klasama su bili: Ćazim Hasanefendić-klasa 1 do 850 kubika (Vlasenica), Josip Matić (Split)- klasa 2 do 1150 kubika, Rade Đurović (Herceg Novi)-u klasi 3 od 1150 kubika, u četvrtoj klasi pobjedio je Zvonimir Blažun (Zagreb), а klasa 5, preko 1300 kubika najbolji je bio Matijaž Tomlje (LJubljana), koji je bio najbrži i stazu prešao u najboljem vremenu od 6 minuta, 12 sekundi и 49 stotinki.
1990.
Godinu dana poslije 1990. šampionski su vozili: klasa 1 do 850 kubika Željko Kosač (Herceg Novi), klasa 2 do 1150 kubika Franjo Kunčer (Rakovica-Beograd), klasa 3 od 1150 kubika – grupa ''А'' Rade Đurović (Herceg Novi), klasa 4 do 1300 kubika Valter Desardo (Matulji), klasa 5 do 1300 kubika -grupa ''N'' Neven Vukasović (LJubljana), klasa 6 dо 1600 kubika, grupa N-A Adam Peter (LJubljana) i u klasi 7 preko 1600 kubika ponovo je pobjedio Matijaž Tomlje (LJubljana) sa rekordnim vremenom od 5:47,83 i prosječnom brzinom 109 kilometara na čas.
1991.
Pobjednici „Trke mira“ 1991. godine, 53 takmičara su se nadmetali u 5 klasa, su: Franjo Kunčer (Herceg Novi), Željko Banićević (Kotor), Čedomir Brkić (Beograd), i Tanasije Kuvelja (Beograd), koji je oborio rekord Matjaža Tomljea i vozeći prosječnom brzinom od 110,20 kilometara na čas stazu od Vlasenice do Ružine vode prešao za 5 minuta 43 sekunde i 49 stotinki.
Automobilistički savez Primorsko goranske županije: www.aspgz.hr - Sva prava pridržana - Kontakt: aspgz.udruga@ri.t-com.hr - Web Stranica Pokrenuta 2007.
POVIJEST AUTO MOTO SPORTA
.jpg)